LJUDI KOJI POVRIJEĐUJU SU LJUDI KOJI NAJVIŠE PATE

Odrastala sam u porodici gde su alkohol, narcisoidnost, bolest i disfunkcija bile normalne pojave. Bilo nas je četvoro, moja majka, otac, stariji brat i ja. Još od mlađih dana sam imala dosta obaveza. Čuvala sam mog brata koji je imao epilepsiju i vodila računa o roditeljima koji su se brinuli samo o sebi. Moje detinjstvo je bilo ispunjeno konfuzijom, nezadovoljstvom i potisnutim besom.

Kao dete nisam razmišljala da se o drugoj deci neko brine i da su zauzeta samo svojom igrom. Za mene je uvek postojala samo briga za druge. Bila sam sama dok je otac radio, a moja majka negde u kupovini, moj brat je bio tamo gde je trebao da bude zbog stanja u kome je bio. Kao rezultat takve dinamike života, odrastala sam pokušavajući da udovoljim mojim rastrojenim roditeljima.

Najviše sam želela da zadobijem njihovo odobrenje i ljubav. Moja očekivanja od roditelja su bila velika i ona su rasla kako sam i ja rasla, dok kao tinejdžer nisam postala buntovnik kao odgovor na nadmenost oca i kontrolu majke.

Moji roditelji su pokušavali da utiču na to sa kim se družim, sa kim izlazim, šta mislim, pa i na moje ponašanje. Kao posledicu toga, udala sam se za čoveka koga nisu odobravali, koji je (ne)iznenađujuće ličio na njih, narcisoidan, nesposoban da pokaže ljubav i totalno nepovezan sa svojim emocijama.

Otišla sam u svet, počela da radim, udala se i postala mama, pričala sa raznim ljudima, čitala knjige i praktikovala budizam i shvatila sam da je moje vaspitanje disfunkcionalno i da postoje razlozi zbog kojih imam problema sa poverenjem, zašto se osećam “drugačije”, zašto prevrnem nebo i zemlju u sebi da bih dobila nečije odobrenje, zašto sam nervozna i zašto patim od depresije. I kako sam radila na svemu tome u meditaciji i vodila dnevnik snova shvatila sam da u sebi imam dosta besa, pa čak i mržnje.

“Kad neko želi da vas povredi, to je zato što duboko pati u sebi i to se preliva na vas. “ – Thich Nhat Hanh
Ljudi reaguju na bes na različite načine. Moj način je ga potiskujem. Kako sam radila na mojim snovima, shvatila sam da osećam bes prema čoveku za koga sam se udala i shvatila sam da osećam bes i prema mojim roditeljima. Potiskivanje besa, nije baš zdravo, jer on uzima danak vašem telu, umu i duhu.

Marshall Rosenberg podučava nenasilnu komunikaciju i često o besu govori: “Može ga osetiti samo kada vas udari. Vaše lice pocrveni i vaša vizija se suzi. Vaši otkucaji srca se ubrzavaju kako vaša osuđujuća misao teče vašim venama. Bes je tu i na vama je da kažete ili da uradite nešto što će sve učiniti još gorim.

Imate alternativu. Proces nenasilne komunikacije nas uči da bes služi specifičnoj, životnoj svrsi. Kaže vam da ste prekinuli vezu sa onim što cenite…”
Rosenbergova misao o besu mi je pomogla da shvatim da bes služi jako bitnoj svrsi. Ta misao mi je pomogla da shvatim moju reaktivnost. I shvatajući moju reaktivnost, da moji roditelji pate, dozvolilo mi je da transformišem svoj bes u saosećanje.

Shvatila sam da koliko god davala mojim roditeljima, nikada neće biti dovoljno. Koliki god put da prevalim da bi ih posetila ili ostajala nedeljama da im pomognem da se oporave od operacija ili da im pomognem da se presele u smeštaj gde imaju pomoć, uvek će mi dati do znanja da to nije dovoljno dobro. To čini da patim i oni takođe pate. Oni pate, jer ne umeju da prihvate ljubav i brigu koju im nudim.

Oni pate jer žele još više od onoga što zaslužuju.
Kada sam počela ga govorim “ne” na nerazumna roditeljska očekivanja i maltretiranja osetila sam ogroman gubitak. Shvatam šta je bezuslovna ljubav, ljubav koju imam prema mojoj deci, a ja nikada nisam imala bezuslovnu ljubav kao dete.

Na kraju, shvatila sam da bes koji osećam, govori mi da cenim ljubaznost, poštenje, poštovanje i bezuslovnu ljubav. Konačno cenim sebe kao ljudsko biće vredno poštovanja, ljubavi, dobrote i brige.

Zajedno sa gubitkom dolazi olakšanje, vedrina, pozitivnost i snaga. Znajući da više ne moram sebe da stavljam u situaciju žrtve pomoglo je da se oslobodim besa i sad postoji samo saosećanje.

Izvor: kronervijesti